„Извините,

наставнице, али … зар Ви нисте наставница?“

Овако ми се обратила, првих дана мога намештења у библиотеци, једна ученица из старијих разреда и наравно – натерала ме у смех.

„Јесам, ја сам наставница. Још увек. Вероватно ћу то бити док сам жива – за то сам се школовала. Само што сад радим у библиотеци – дакле, сад сам библиотекарка.“

Да ли сам успела да јој објасним или нисам, то сад и није много важно – мени лично, далеко је важније то што су ме сви ученици с којима сам за ових месец дана дошла у контакт веома лепо прихватили у новој улози, а још важније од тога – сада су сви они некако моји. Протеклих седамнаест година (ко би рекао да је прошло већ толико?!) сваке школске године улазила сам у четири или пет одељења, што је значило непосредан рад са просечно 130 до 150 ученика. Сада сам први пут у прилици да упознам и, надам се, позитивно утичем на готово 1300 ученика, а то је, мора се признати, велики изазов и велика част.

Даље, библиотеци треба добра организација, истинска посвећеност, љубав према књигама, а нарочито креативност која би ученике привукла у овај повлашћени простор. Они који су ми предложили да се овог посла прихватим недвосмислено су ми ставили до знања да верују како сам баш ја особа која поседује све ове особине. Е сад, да се не лажемо – сви ми волимо кад нас хвале, кад верују у наше способности… Тако и ја – шта сам друго могла но да прихватим и да докажем да библиотека може да буде и ИМА ДА БУДЕ срце ове наше старе, али лепе школе!

Моја је радост огромна што ме у том труду свакодневно подржавају најпре ученици, а потом и све моје колеге. То ми значајно олакшава рад, даје му смисао и сврху. Зато је овај мој први пост на блогу у неку руку и захвалница свима који мисле да је мој прелазак у школску библиотеку био одлична идеја.

С љубављу и поштовањем,

ваша С. Б. Б.

Advertisements