Кажу да године долазе, пролазе и односе младост. Чини ми се, понекад и пребрзо. Као да смо јуче били безбрижна дечица огрејана сунцем. Ма, заправо и јесмо били.

Данас је 1. септембар. Још колико јуче били смо на распусту, а данас смо осмаци. Девет месеци до пријемног, годину дана до поласка у средњу школу, још мало па и возачка, и док се осврнем, мораћу да тражим и посао. И ето, одрасли смо људи, а године су прошле. Потрошили смо их на ни-ми-не-знамо-на-шта.

Али, онда схватиш да си заправо само мало излудео од нервозе зато што немаш шта да обучеш за први дан школе. У ствари, то није тако и када мало промућкаш ту љигаву смесу у глави коју доктори зову мозак, схватићеш да ти и није битно коме ћеш да даш глас на изборима. Увек ћеш гласати за љубав. То заправо и јесте најбољи избор. Љубав је вечна и са њом у пакету иде и младост. Уз њих добијаш и сањарење илити спавање отворених очију, кеца из мате и константно жешће бламирање. И то све по истој цени: да се заљубиш као блентав и одједном добијеш жељу да са љубављу свог живота побегнеш негде далеко.

Е сад, не бих да будем лажно скромна или како већ, али, морате признати, овакав увод заслужује нешто велико. А пошто сам га ја написала, одлучила сам да то буде књига коју сам недавно прочитала и која оставља сладак траг у мојим мислима. Књигу је написала Гроздана Олујић и назвала је „Гласам за љубав“. Слатко, зар не? Сам наслов привукао ме је да је прочитам. У књизи се, кроз лик тинејџера, описују године у којима ми, деца од свега 14, нисмо сасвим сигурни шта све желимо од себе и свог живота, али смо сигурни да нам родитељи уништавају живот и да су одлични у томе. Осећамо се чудно и помало смо збуњени због тога. А Гроздана Олујић је то лудило тинејџерских година срочила у врло добру књигу. Питање је само како нас тако добро разуме. Да ли је могуће да је и велика Гроздана могла да буде тинејџер? Наравно да јесте, свако јесте. Само неки то забораве, па нас не разумеју.

Међутим, неки и даље постављају питање зашто ми се свиђа ова књига. То су баш они који нас не разумеју. Они нису искусили неизбрисив траг у мислима који остављају речи написане на страницама ове и многих других књига. А одговор је као и увек исти: свиђа ми се, јер се проналазим у њој. А то је тако добар осећај, осећај кад знаш да ниси сам.

И ја бих да некад једноставно треснем уџбеник на под. И ја бих да некад само избацим наставницу кроз прозор. И то без икаквог разлога, само ми тако дође. А, понекад, бих да загрлим цео свет, јер сам срећна и желим да и други буду срећни. Да, у мојој глави је хаос. Али, ова књига га разуме. И зато, ако неко прочита књигу, али је не разуме, тај је врло вероватно промашио поенту или је једноставно одрастао. Шта да му радим, он је на губитку.

Теодора Петровић VIII/6

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s