Роман „Ничија“ је роман о стварном животу, роман о емоцијама, сузама, срећи и заљубљености. Животни пут главних јунакиња, који пратимо кроз цео роман, показује нам баш онај свакодневни живот, баш оно што мислим да се нама девојкама догађа. Прича о две најбоље другарице која почиње крајем осамдесетих година, асоцира и на одрастање многих каснијих генерација. Мада је прошло двадесетак и више година од појединих догађаја и детаља из овог романа, слободно могу да кажем да се и данас одраста на сличан начин. Препознајем стихове неких песама, препознајем одређене делове града из описа у роману, и то је оно што савременом читаоцу измами осмех бар у углу усана. Сваки догађај у роману, сваки детаљан опис душевног стања јунака, у читаоцу покреће невероватну бујицу емоција. Сузе крену саме, почне душа да јеца…

Питала сам себе зашто сам се до те мере растужила док сам читала о заљубљености, о оној наивној дечијој, па и оној зрелој женској… Препознала сам се или ћу се тек препознати у свему томе. Некако сам читајући, упијајући сваку страницу овог романа, знала да ћу се и ја у животу осећати и тужно, и невољено, и ничије.

Разумевање романа, поимање тих малих и великих ствари које чине један живот, може помоћи једној збуњеној девојци, попут јунакиње романа, да лакше дочека и прихвати и туге и среће које је чекају. Показује нам како различите особе, различити карактери и жеље могу да доживе исто, издају, превару, тугу и самоћу. Раздваја нас од романа време радње, године јунака, али нас спаја све друго, јер ни данас девојке ништа другачије не размишљају – било да су у улози Маше или Данке – спајају их чежње, патње, жеље, снови и љубави.

„Била сам љута на своју младост која је хтела да има и Илију и Марија. Тада нисам знала да је младост лака реч за тешке заблуде, за све оно што смо могли, а нисмо.“ Невероватно је колико су ми ове две реченице објасниле младост и оно што су изговори за младост. „Срећа је увек у очекивањима. Постајемо несрећни када више немамо кога и шта да чекамо.“

Овај роман је попут упутства за употребу живота. Сами често не можемо да спознамо неке чињенице које нам олакшавају боравак у нашем времену. А роман, било да је окренут ка прошлости или ка далекој и светлој будућности, учи нас и осветљава стазе којима ћемо корачати. Роман „Ничија“ девојчицама и женама показује да нису саме и једине у свету промашених и правих љубави, да избори које су направиле не морају нужно бити погрешни и лоши. Полаже сноп светлости, као код рефлектора, у будућност, у део живота у ком исправљамо одлуке, доносимо нове по искуству претходних, било наших или туђих.

Чини ми се да жена лепше прича са романом, са ликовима који чине роман, него са некима из њеног окружења. „Ничија“ разговара и са женама које су остале саме и поред бракова, изневерене од својих мужева које су бескрајно волеле. Док разговарају, нужне су и сузе, јецаји и подрхтавања преварене душе. Уместо време и бигатство које би дале за то да их неко слуша и научи да воле себе, роман пружа нескромну помоћ и разумевање за незнатну количину новца и времена. Тргне нас из веровања да је живот бајка и научи нас, попут најбољег психолога, да се живот дешава у садашњем тренутку. Не дозвољава нам да године трошимо као да су минути, већ да сваку пригрлимо и искористимо онако како су нас други искористили док то нисмо знали.

Роман је учинио „ … да први пут осетим како глава може да гори од љубоморе и како нас само болест и појава друге жене може натерати да схватимо шта губимо“. У једноставној реченици објашњено је све оно што једна млада жена доживљава и проживљава сама, данима, месецима, а можда и годинама.

Ова нас књига, као што сам већ рекла, попут најшколованијег стручњака учи да будемо веште у свакодневном животу. Показује нам како треба давати, доказивати, бринути и приносити, а да се не бисмо осећале изневерено, морамо да научимо и да узимамо, да променимо себе и померимо границе свог очекивања. Могу да кажем да је читање овог романа лековито јер служи да се из срца и из скривених делова нас избаци и исплаче све оно што нас тишти.

Чини ми се да сам, читајући ову књигу, уштедела себи године труда да будем нечија, било чија, у страху од самоће. Роман као путоказ, као компас, води нас и показује нам да нисмо саме, да не треба да будемо било чије и да је најбоље када смо и своје и нечије и ничије.

Теодора Младеновић VII/5

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s