Готово од првог дана рада у библиотеци сусрећем се са овом реченицом: „Дајте ми неку књигу, на пример авантуристичку, али да није превише дебела!“ Обично се насмејем кад то чујем, па употребим ону чувену реченицу из Ковачевићевог „Професионалца“ : „Свиње су дебеле, а књиге су обимне!“ Неко дете ме чудно погледа, понеко се и насмеје, али ниједно не уме да одговори шта ће то посебно добити или постићи ако прочита „тању“ уместо „дебеле“ књиге, шта ће учинити са том разликом у времену које је уштедело читајући мање уместо више.

Морам да признам, растужује ме то дечје промишљено одустајање од занимљиве књиге само зато што има три-четири стотине страна. Заиста, на шта би то паметније и смисленије и корисније потрошили време које неће да потроше на читање? Да бар знам да ће на свеж ваздух, на трчање, баскет или пливање, па да некако прогутам ту горку пилулу свога неуспелог покушаја да од морања направим уживање… Ипак, бојим се да ће уместо горенаведених корисних активности већина тих клинаца поклекнути пред чарима дигиталних технологија или ће просто „изблејати“, како сами називају своје доколичарење.

На убедљиво најжешћи отпор наилази несрећни пољски нобеловац Хенрик Сјенкјевич са чувеним романом „Кроз пустињу и прашуму“ који је обавезна лектира у шестом разреду основне школе. Кад дођу да позајме ту књигу, па кад је виде, ђаци само што у несвест не падну. „А је л’ имате неку мању?“, обавезно питају. Не схватају да „мања“ књига значи само мањи фонт, тање странице или ситнију штампу, а не мању количину текста. Узалуд им ја дочаравам узбудљиве доживљаје Неле и Сташе „кроз пустињу и прашуму“ Египта и Судана – они хоће „мању“ и готово!

Памтим да је моја генерација на основношколском узрасту читала све што би јој дошло под руку, да смо се посебно радовали авантуристичким или псеудоисторијским романима у неколико томова какав је био „Винету“ Карла Маја или безбројним сагама о Дивљем западу Зејна Греја. Да смо жалили ако узбудљиву књигу прочитамо пребрзо, а она коју смо после ње позајмили није добацила до истих висина на које нас је претходна подигла… Није ми намера да ламентујем над прохујалим временима, али свакако немам намеру ни да одустанем од покушаја да бар неке од ових нових клинаца убедим у следеће: постоје књиге, много књига, које јесу вредне времена утрошеног на читање, које нам могу на много различитих начина променити ако не живот, а оно бар нека схватања о животу, које нас могу обогатити, чак и усрећити – макар то трајало само док их читамо.