Када би ме неко упитао шта је мој животни хоби и моја највећа страст, без икаквог двоумљења одговорила бих следеће – читање и путовање.

Читам одмалена, од пете године. За моју генерацију (и многе друге, пре и после моје), књиге су биле „једини прозор у свет“, ако ова од пречесте употребе излизана и отрцана фраза може макар имало да дочара оно нарочито стање у ком смо се налазили када бисмо се дочепали добре, узбудљиве књиге која говори о пустоловинама правих правцатих хероја тамо негде далеко, у нама сасвим непознатим, егзотичним пределима. Ми се нисмо плашили „дебелих“ књига, напротив! Желели смо да нам трају што дуже, богорадали пред библиотекарком ако нема наставка (позајмио га неко други или још горе – није ни написан!), захтевали „исту такву“ књигу (мислећи притом на сродну тематику и стил писања, само што то нисмо умели да артикулишемо) – све са жељом да оно узбуђење пред новим и непознатим искуствима, кроз која смо и сами пролазили заједно с јунацима романа/приповедака, потраје што дуже…

Путујем такође одмалена. Најпре са родитељима, па са школом (ооо да!, у прошлом веку рекреативна настава трајала је и по 15 дана, а екскурзија осмих разреда бар пет!), а нешто касније и са другарицама, старијом сестром, ближом родбином… И таман кад је требало да постанем пунолетна и да путујем сама, уведоше санкције нашој расцепканој Југославији, затворише границе, обесмислише пасоше и ја све до почетка 21. века остадох заточена у границама једне земље која је с годинама постајала све мања и на крају се свела на ово што је данас. Кад су најзад отворили границе, поново сам почела да путујем (што је испрва значило чекати у километарским редовима за ову или ону визу ове или оне европске земље, а онда су нас и тога ослободили) – сада већ као одрасла и зрела особа.

Напокон сам могла две своје највеће страсти спојити у једну јер ја на путовање без књиге (некад и без две-три, зависно од дужине пута и обима књига) не идем. Штавише, омиљени део паковања за пут ми је размишљање о томе коју ћу књигу да понесем. Није редак случај ни то да купим књигу-две неколико дана пред пут, али их не отварам док не седнем у аутобус и док путовање званично не отпочне. Највише волим да понесем књигу чија се радња збива или је на неки други начин повезана са градом/регијом/државом у коју сам се упутила. Некад одаберем писца ког волим и књигу коју сам већ читала (мада одавно) да бих „обновила градиво“ и везала ту конкретну књигу за још једну лепу успомену – путовање у одређену област, варошицу, град. А дешава се и да ме путовање инспирише на то да прочитам неку књигу или да се вратим некј, давно прочитаној… Тако ме, на пример, боравак у Тоскани септембра 2016. године заинтригирао да прочитам „Инферно“ Дена Брауна (чија се радња дешава у главном граду ове регије, у Фиренци), али ме исто тако подстакао да се вратим читању Дантеове „Божанствене комедије“ коју сам последњи пут имала у рукама почетком деведесетих година прошлог века, као студенткиња Филолошког факултета у Београду.

Ових дана спремам се за новогодишње путовање у Лигурију, приморску област Италије чији је главни град Ђенова, а сви знамо да је велики морепловац Кристифор Колумбо рођен у Ђенови, па ми се некако сама намеће помисао да бих могла да потражим Колумбову биографију (макар и на интернету, на енглеском језику, па да је „скинем“ на мобилни телефон и читам успут) и да баш она буде одабрано путничко штиво.

Истини за вољу, за оне који то можда не знају, Колумбо је читав живот (осим на морима, океанима и у путовањима) провео у Шпанији и Португалији, не у Италији (што значи ни у Ђенови), али нема везе… 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s