Текст који овде објављујем припремљен је као предавање које је требало да одржим на излету реализованом 19. маја 2018. на који су осим мене пошли још неки наставници наше школе. Дестинација је била Сомбор, а све што се тог дана радило и говорило било је у знаку Лазе Костића. Сплетом околности, предавање нисам одржала, па га зато објављујем овде да би моје колеге и пријатељи могли да га прочитају и да виде шта су пропустили 🙂

 

* * *

 

Судбина многих великих српских књижевника (мада, истини за вољу, треба признати да има много сличних случајева и у светској књижевности) била је таква да су за живота оспоравани (чак и неки који су на почетку каријере били хваљени, касније су падали у немилост критике и публике) и тек по смрти стекли заслужена признања и славу, а њихово дело добило адекватан вредносни суд.

Рецимо, појаву Владислава Петковића Диса на српском књижевном небу уочи балканских ратова домаћа књижевна критика буквално је дочекала на нож. Чувени критичар Јован Скерлић, најоштрије (мада углавном и најтачније) критичарско перо у Србији у то време, пише текст под називом „Лажни модернизам у српској књижевности“ у коме ће без имало милости оцрнити чувену Дисову збирку „Утопљене душе“. Назваће његове песме декорацијом „из радњи за погребну опрему“, поезијом „гробара који је читао књиге“, „грубим јаукањем“ и „досадним стењањем“; рећи ће да је то поезија „не бола душевног него болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка“. И на крају: „књижевно глумачење, песничко верглаштво, имитације без духа, без укуса, и што је најгоре, без талента“.

Са више прихватања и уочавајући понеку добру страну, писао је Скерлић о прози „Сапутници“ Исидоре Секулић, али није пропустио да се тој, по његовом суду, претенциозној почетници на свој начин наруга. Ево тих речи: „Нико на свету није тако занимљив да на двеста страна прича само о себи и да 17 страна ситнога текста посвети једној својој главобољи.“

Сад већина вас мисли о томе какав је глупан и уображенко морао бити тај чувени Скерла, али морам да вас разочарам: у својим критичарским оценама овај изузетно плодан, а изузетно кратковек критичар (умро је у 37. години) погрешио је само три пута. Две грешке сам вам открила: то су Дис и Исидора (будућа прва жена академик – у редовно чланство Српске академије наука примљена је 1950. године, осам година пре смрти). Трећа грешка Скерлићева, погађате, наш је данашњи домаћин, онај ком смо у походе пошли – Лазар Лаза Костић. Скерлић је Костића у једном тексту о демократизацији уметности сврстао међу (цитирам) „песнике другог и трећег реда, poetae minores, као што су Мита Поповић, Милан Кујунџић, Андра Грујић, Милан Андрић, Милорад Шапчанин“. Како чујете, ни за једног од ових песника шира јавност данас не зна, а име Лазе Костића, као год и његово дело, и те како је важно у српској књижевности. Дакле, свака част Скерлићу на тачним оценама, али кад је у питању Лаза-Маза, разбарушена романтичарска фигура, познат и под надимком „ма’нити Лаза“, свакако се нећемо сложити са оценама великог Скерле, а још мање се заједно с њим дивити другом критичару, Љубомиру Недићу, који је „једним покретом руке“ „генију Костићу“, „српском Шекспиру“, скинуо „сав варак који је заслепљивао безазлени свет“.

Савремена књижевна критика рећи ће вам да је Лаза Костић последњи велики песник међу српским романтичарима, да је једна од најнеобичнијих личности у читавој српској поезији и зачетник модерне српске поезије. Ево како о Лази пише чувени историчар српске књижевности, покојни професор Јован Деретић: „Од свог поколења више слављен него схваћен, Лаза је под старост дочекао готово свеопште оспоравање, па чак и презир књижевне јавности. Права и свакако заслужена књижевна афирмација дошла је тек по смрти, а донели су је модерни песници и критичари после Првог и још више после Другог светског рата.

Не бих вас много гњавила Лазином биографијом, радије бих о његовом књижевном раду: јавност га зна углавном само као песника, али Лаза Костић био је много више. Био је драмски писац, есејиста, критичар, преводилац са неколико европских језика, филозоф, новинар… У стихотворењу се опробао још као гимназијалац и током 60-их година 19. века већ је, уз Змаја и Јакшића, најистакнутији српски песник. Међутим, од 70-их па до смрти, писао је углавном пригодну поезију, мање значајну, уз један изузетак, а то је његова лабудова песма – чувена Santa Maria dellа Salute. Ако поезија из овог периода и није на висини, драмска дела Лазина свакако јесу – реч је о драмама „Максим Црнојевић“ и „Пера Сегединац“. Написао је Лаза и изванредне естетичке и филозофске расправе: „Основи лепоте у свету с особеним освртом на српске народне песме“, „Критички увод у општу философију“, а посебно је чувена његова монографија, поголема једна књига о Јовану Јовановићу Змају у којој је Лаза, некад мање, а некад више основано, критиковао Змајеву поезију истичући као највећу вредност Змајовиног полувековног певања његову поезију за децу – штавише, тврдио је да ће Змаја надживети само та тзв. дечја поезија. Наравно, Змај је био институција и удар на њега донео је Лази талас нових осуда – назвали су га сујетним и осветољубивим завидљивцем, човеком који срамоти нацију итд, итд. Нормално, ту књигу нико није хтео да објави, па је Лаза сам финансирао штампање и књига је изашла у Сомбору 1902. године, а на друго издање чекаће целих 82 године – 1984. објавиће је београдска „Просвета“. Мора се признати да је Лаза заиста био пример човека који и у књижевности и у животу одступа од свакодневног и уобичајеног. Бизаран, ексцентричан, оригиналан, фантаста – само су неки од епитета који су се просто лепили уз овога песника. За једне геније, за друге – обичан шарлатан.

Ми, међутим, данас знамо да је Лазар Костић, доктор права (докторат је иначе написао на латинском језику), био најобразованији међу песницима романтичарског круга и сасвим сигурно један од највећих ерудита међу Србима у 19. веку. Такође је био наш највећи полиглота после Доситеја: знао је старогрчки и латински, дакле класичне језике, затим немачки, француски, енглески, руски, мађарски и на свим тим језицима је читао, са неких и преводио, а на немачком, француском и латинском је и писао. Рецимо, водио је интимни дневник, већ у позним годинама, на француском језику, а делове тог дневника спалио је један његов пријатељ, доктор Симоновић – претпоставља се да је желео да сачува интиму великог песника од неких будућих радозналих тумача којима је више стало до сочног трача него до узвишености песниковог позног љубавног заноса. Погађате, говорим о Лазиној љубави према госпођици Ленки Дунђерски, кћерки велепоседника, индустријалца, трговца и бог те пита шта још Лазара Дунђерског, Лазиног пријатеља и кума.

Поменула сам да је био преводилац – можда ћете се зачудити кад вам кажем да је превео или препевао (и то у епском десетерцу) прво певање Хомерове „Илијаде“, а значајни су и његови преводи Шекспирових најчувенијих трагедија („Ромео и Јулија“, „Краљ Лир“, „Хамлет“, „Ричард Трећи“). Дакле, слободно можемо рећи да је Лаза био хеленофил и шекспироман, тј. да су старогрчка, хеленска књижевност, Шекспир и српска народна поезија три основне претпоставке Костићевог књижевног стваралаштва.

Костић је најзначајнији мислилац српског романтизма, песник-филозоф такорећи. У његовом делу тесно су повезане песничка имагинација и песничка рефлексија. Костић је веровао да се поезија рађа из заноса, а занос је за њега ирационално стање између јаве и сна, и то своје уверење изразио је у чувеној програмској песми „Међу јавом и мед сном“ (1863).

„Срце моје самохрано,

ко те дозва у мој дом?

неуморна плетисанко,

што плетиво плетеш танко

међу јавом и мед сном.

 

Срце моје, срце лудо,

шта ти мислиш с плетивом?

ко плетиља она стара

дан што плете, ноћ опара

међу јавом и мед сном.

 

Срце моје, срце кивно,

убио те живи гром!

што се не даш мени живу

разабрати у плетиву

међу јавом и мед сном.“

 

Мени лично једна од најдражих Костићевих песама… зато сам пожелела да и вас подсетим на њу…

Они међу вама који су ишли у гимназију у прошлом веку, баш као и ја, сигурно памте и песму „Спомен на Руварца“, једну од најнеобичнијих Лазиних творевина, у којој овај мајстор кованица и језичких каламбура спаја чисте супротности: тоном који је час свечан час фамилијаран, пева Лаза о ноћној посети пријатеља, тада већ упокојеног Косте Руварца, који му долази као авет – Лаза каже „коштаник“ – на чашицу ноћног разговора, у необичном споју реалног и фантастичног, комичног и озбиљног, у својеврсној песничкој козерији тако својственој „ма’нитом Лази“…

И на крају, морам да кажем коју о најчувенијој Лазиној песми, о песми за коју је песник Станислав Винавер рекао да је „најлепша песма наше књижевности и једна од најлепших песама књижевности светске“. Објављена је годину дана пре песникове смрти (1909) као једини нов прилог у тој песничкој збирци и прошла потпуно незапажено, да би неколико деценија касније постала једно од највише изучаваних дела наше књижевности. Santa Maria della Salute јесте песма о љубави, али не о љубави као осећању, већ о љубави као основном принципу људског живота и космичког поретка ствари, о љубави као сили која покреће светове – баш као код Дантеа, на пример. Ми данас знамо доста о овој песми и о томе ко је особа која је времешног песника надахнула да испева баш ову и баш овакву песму. Први читаоци то нису знали, за њих је ова песма била херметична, није им се отварала… (Дозволите да напоменем да је баш по тој херметичности Лаза и био и остао претеча модерне поезије.) Мoм срцу најблискије јесте писање Исидоре Секулић о овој песми:

„Лаза Костић је Богородици поставио једну од најлепших и несагорљивих свећа: најсилнија љубавна песма српске књижевности носи наслов „Santa Maria della Salute“, и грца, буја, луди и занесвешћује се кроз четрнаест строфа са тим рефреном. Та песма је велики дитирамб љубави, и велика химна трагедији. Има у њој од хеленског и од романтичарског духа. Има од архитектонске чврстине и усправљености стуба. Има од оргуљског бруја. Има од сукљања лаве и ватре. Песма та је оно што је хтела бити и што нам је још и требало од Лазе: не крик, него дуги урлик титана. Али титана који класично зна шта је стил, због чега је урлик испресецан тајанственом литанијом скрушења и умирања – Santa Maria della Salute.“ Реч је дакле о песми која опева сукоб основних животних сила у човеку: о животу и смрти, о љубави и покајању, о нади и безнађу, о скрушености и пркосу, о лепоти и заносу, о резигнацији и полету и још о низу тема које обележавају људско битисање и чине проблемску основу његове егзистенције.

 

„Две се у мени побише силе,

мозак и срце, памет и сласт.

Дуго су бојак страховит биле,

ко бесни олуј и стари храст:

напокон силе сусташе миле,

вијугав мозак одржа власт,

разлог и запон памети худе,

Santa Maria della Salute.“

 

Ако памет овога песника и није била „худа“, судбина његова свакако јесте: живео је и умро у „безњеници“, надајући се рају – и њеном загрљају – на оном другом месту, „где свих времена разлике ћуте“…

Хвала вам на пажњи и на стрпљењу!

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s