Београдски (а међународни) Сајам књига, ове године 63. по реду, већ деценијама представља важан датум у мом личном календару. Радујем му се недељама унапред, претражујем сајтове издавачких кућа да видим шта ново најављују, пратим програме, а богами и сајамске попусте – сада још ажурније, јер купујем књиге и за школску библиотеку. Данима пре Сајма књига разговарам са ученицима о насловима које би желели да им набавим, а да притом нису у корпусу обавезне лектире – ту потребе процењујем сама и у договору са колегиницама србисткињама.

Овогодишњи Сајам књига не желим да памтим по гужви на штанду где је своју књигу потписивала ријалити звезда. Знам да ту књигу нећу читати, али кад нећу да је узмем у руке, нећу ни да је „пљујем“ – сматрам да је неозбиљно кудити било шта са чиме се претходно ниси упознао.

Одлучила сам да ћу овогодишњи Сајам књига памтити по бившим ученицама Невени Видојевић, Марији Несторовић и Теодори Петровић, које сада похађају први разред у Петој београдској гимназији. Оне су средином октобра бануле код мене у библиотеку, како рекоше „да обиђу разредну“, и у разговору ме онако спонтано, мада са помало устручавања упитале да ли бих могла да их водим на Сајам књига.

Наравно, рекла сам им да се то подразумева и да су ми својим предлогом учиниле велику част. Договориле смо се одмах: субота, 27. октобар, у 11 сати, на месту где су некад биле сајамске благајне.

Не треба ни да кажем каква је гужва била на Сајму тога дана… ни да смо се једва провлачиле кроз централни део Хале 1, губиле се једне другима из видног поља, па се опет, једва некако, проналазиле… Али, биле смо заједно, биле смо веселе, дан је био сунчан и топао, а ја сам се поново осећала као њихова разредна и тај осећај не бих мењала ни за шта на свету.

Добро, накуповала сам хрпе књига и за себе, и за библиотеку, али није ми то најјачи утисак! Овај Сајам књига мени су обележиле моје девојке из VIII/6, моје глумице из „Жене у историји“, моје сјајне клинке – Нена, Маки и Дора…

Advertisements